Ovogodišnja nagrada za ži­vot­no dje­lo Sa­ve­za no­vi­na­ra Sr­bi­je i Cr­ne Go­re do­di­je­lje­na je No­vi­ci Đu­ri­ću, Bra­ni­sla­vu Gu­la­nu i Vuk­ma­nu Vi­da­ko­vi­ću od­lu­kom ži­ri­ja ko­ji su či­ni­li Gor­da­na Eror, Du­šan Da­vi­do­vić i Ži­vo­jin Ra­ko­če­vić.
Pred­sjed­nik ži­ri­ja Gor­da­na Eror je iz­ja­vi­la da su no­vi­na­ri za­slu­ži­li pri­zna­nje ve­li­kim ra­dom, is­ku­stvom i uti­ca­jem, ka­ko u svo­jim sre­di­na­ma, ta­ko i na op­štem pla­nu. Nji­ho­vi tek­sto­vi, ukup­ni rad i an­ga­žman po­ka­zu­ju ne­pre­ki­nu­tu is­traj­nost i tra­ga­nje za pro­fe­si­o­nal­nom isti­nom.
U obra­zlo­že­nju se na­vo­di da je No­vi­ca Đu­rić iz Pod­go­ri­ce no­vi­nar ,,Ve­čer­njih no­vo­sti”, ,,Bor­be” i ,,Po­li­ti­ke”, či­ji rad ka­rak­te­ri­še objek­tiv­no i re­al­no sa­gle­da­va­nje kom­pli­ko­va­nih do­ga­đa­ja i po­ja­va ko­je pra­ti u Cr­noj Go­ri.
,,Osim no­vi­nar­skog ner­va, nje­gov stil pi­sa­nja je pre­po­zna­tljiv i bli­zak či­ta­lač­koj pu­bli­ci. Đu­rić je plo­dan pi­sac i pje­snik, a tre­nut­no oba­vlja funk­ci­ju pred­sjed­ni­ka Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re”, sto­ji u sa­op­šte­nju.
Đu­rić je pri­ma­ju­ći no­vi­nar­sku na­gra­du za ži­vot­no dje­lo Sa­ve­za no­vi­na­ra Sr­bi­je i Cr­ne Go­re is­ta­kao da ,,ka­da ka­že no­vi­ne – mi­sli na čo­vje­ka”.
– Svi­jet je po­stao bir­ti­ja, pr­čvar­ni­ca, pa ka­ko on­da oče­ki­va­ti da no­vi­na­ri i no­vi­nar­stvo bu­du pro­fe­si­ja lju­di – če­sti­tih i po­šte­nih bi­lje­žni­ka do­ga­đa­ja, ka­da sa­mo ri­jet­ki blje­snu, ali bu­du uga­še­ni po­put me­te­o­ra. Ta­ko, s vre­me­na na vri­je­me, blje­sne još po­ko­ja re­por­ta­ža i njen autor, ali se sve to br­zo za­gu­bi u pra­šu­mi iz­vje­šta­ja i pro­ka­za­nih – ekran­skih in­ter­vjua od ko­jih sva­ko do­bro slo­vo bi­va re­tro­grad­no, a pri­mi­ti­vi­zam i ogo­va­rač­ka po­li­ti­ka baš ona­kva ka­kvu ba­šti­ni po­li­tič­ka, ne mo­gu da ka­žem eli­ta, jer ono če­ga ne­ma i ne ime­nu­je se, ali sva­ka­ko su pro­pa­ga­to­ri ono­ga če­ga ne­ma i ono u šta i ne vje­ru­ju. Pa šta da tu ra­di no­vi­nar i ka­ko da no­vi­nar­stvo uz­dig­ne ne po­da­nič­ki bar­jak, onaj ko­ji su kroz te­ža vre­me­na pro­ni­je­li od ko­jeg se još po­ne­gdje vi­de nje­go­vi obri­si – ka­zao je Đu­rić.
On je do­dao da ni­ka­da i ni­je bi­lo te­ško de­fi­ni­sa­ti no­vi­na­re, od­no­sno no­vi­nar­stvo ako od­go­net­ne­mo da li svje­do­či isti­nu ili pla­si­ra la­ži.
– Ako ću­ti­te stra­hu­je­te od se­be, ta­da je naj­bo­lje da na­pu­sti­te no­vi­nar­stvo i bu­de­te por­tir na vra­ti­ma ne­ke od in­sti­tu­ci­ja od ko­jih ima­te noć­nu mo­ru. Jer, no­vi­nar­stvo ni­je „pro­mi­je­ni tv ka­nal”, već da pro­vje­re­nim i ne­po­bit­nim či­nje­ni­ca­ma da do­pri­nos pro­mje­ni lo­šeg na bo­lje. Je­di­no su od eša­lo­na re­ke­tar­skog no­vi­nar­stva, ko­je se osje­ća sve vi­še u me­di­ji­ma, go­ri oni ko­ji bi­va­ju pro­pa­gand­na ma­ši­na po­je­di­nih par­ti­ja, a na­kon to­ga se se­le u ka­bi­ne­te, po­sla­nič­ke klu­bo­ve, na jah­te, u ban­kar­ske tre­zo­re... Tek ta­da po­či­nju da pri­ča­ju o no­vi­nar­skom ko­dek­su i još do­volj­no ne­de­fi­ni­sa­nom is­tra­ži­vač­kom no­vi­nar­stvu. Jer, u na­ro­du su svi oni ko­ji su da­va­li ili uzi­ma­li taj­ne in­for­ma­ci­je na­zi­va­ni žbi­ro­vi­ma da ne ka­žem špi­ju­ni­ma. Da­nas ču­jem da ih zo­vu is­tra­ži­va­či, zvi­žda­či, du­va­či po­lu­i­sti­ne, po­li­cij­sko-tu­ži­lač­ka zvižd­ni­ca – ka­zao je Đu­rić.
On je do­dao da no­vi­na­ri ne smi­ju da bu­du hi­je­ne, već da umje­sto stra­ha u svo­je tek­sto­ve sli­va­ju isti­nu ko­ja ne­će ma­čem da po­si­je­če, već da vi­da i za­li­je­či.
– A li­je­pa ri­ječ, oda­bra­na ka­da će se i ko­jim po­vo­dom ka­za­ti, ula­zi u sva­či­ju ku­ću bez pret­hod­no za­tra­že­ne vi­ze. A kao ta­kva, in­fo­r­ma­ci­ja, pri­ča, re­por­ta­ža, po­ko­le­ba­ne osna­ži, ne­vjer­ni­ma po­vra­ti vje­ru, a do­bru do­brom do­bru­je, no­vi­nar se upi­sao u ne­pro­la­znost, ra­dost či­ta­la­ca, od­no­sno gle­da­la­ca i tog tre­nut­ka do­sto­jan je da pri­mi pri­zna­nje ko­jim ga da­ri­va pro­fe­si­ja i ko­ji je njoj, i sa­mo njoj, de­ce­ni­ja­ma bio na uslu­zi. Da li sam ja je­dan od tih, ne smi­jem re­ći, ali Bog mi je svje­dok da sam uvi­jek gdje je naj­ta­nje pre­sje­cao na svo­ju šte­tu. Bi­la su mo­žda je­dan ili dva slu­ča­ja ka­da sam sr­cu re­kao pi­ši i vri­je­me je po­ka­za­lo da o nji­ma dru­ga­či­je i ni­je va­lja­lo pi­sa­ti. I, uz za­hval­nost mo­jim ko­le­ga­ma iz UKCG i UKS, uz ra­dost po­sto­ja­nja Sa­ve­za no­vi­na­ra SiCG, ja da­nas ne mo­gu da ne ka­žem srp­skom ,,Mon­du”, mo­joj ,,Po­li­ti­ci” i svim ure­đi­vač­kim ti­mo­vi­ma od da­na ka­da sam pri­je pet­na­e­stak go­di­na ušao u tu naj­sta­ri­ju no­vi­nar­sku po­ro­di­cu, ve­li­ko ljud­sko hva­la, uvje­ren ka­ko je ovo pri­zna­nje još je­dan ka­men­čić u ve­li­kom mo­za­i­ku ,,Po­li­ti­ke”, za ko­ju su mo­je stri­ne uvi­jek go­vo­ri­le: ,,Si­ne, ku­pi nam no­vi­nu”. Ta­ko su svi či­ta­o­ci go­vo­ri­li za ,,Po­li­ti­ku”, pa vje­ro­vat­no od tu­da i ona ri­jet­ko tač­na re­kla­ma: ,,Ka­da ka­žem no­vi­na, mi­slim na ‘Po­li­ti­ku’” – za­klju­čio je Đu­rić.A.ĆU­KO­VIĆ


Haj­duk te go­ni haj­du­ke

– No­vi­ca Đu­rić ni­je bio i ni­je ,,haj­duk ro­blja ve­za­no­ga”, ni­ti je slu­žio, ni­ti slu­ži oni­ma ko­ji­ma ,,za­kon le­ži u to­pu­zu”, bo­re­ći se za isti­nu i prav­du Đu­rić je ,,haj­duk te go­ni haj­du­ke” i sto­ga je nje­go­va ,,haj­du­či­ja” gla­so­vi­ta i slu­ži na čast i ku­ća­ma u ko­ji­ma je ra­dio, ali i no­vi­nar­stvu u cje­li­ni. Da No­vi­ca Đu­rić ni­je sa­mo hra­bar i ča­stan već i kva­li­te­tan no­vi­nar po­tvr­đu­je i nje­go­va bo­ga­ta ži­vot­na i rad­na bi­o­gra­fi­ja – na­vo­di se, iz­me­đu osta­log, u pred­lo­gu za ovu pre­sti­žnu na­gra­du ko­ji je pot­pi­sao UO UNCG.


Na­gra­đe­ni Gu­lan i Vi­da­ko­vić

Na­gra­đe­ni Bra­ni­slav Gu­lan iz No­vog Sa­da, pri­je sve­ga je eko­nom­ski i agro­e­ko­nom­ski no­vi­nar ko­ji se pro­fi­li­sao i kao eks­pert za ove te­me u naj­e­lit­ni­jim ju­go­slo­ven­skim i srp­skim me­di­ji­ma. Sa­rad­nik je broj­nih na­uč­nih in­sti­tu­ci­ja i do­bit­nik va­žnih pri­zna­nja.
Vuk­man Vi­da­ko­vić, ta­ko­đe na­gra­đe­ni no­vi­nar, sa svo­jim li­stom „Je­din­stvo” iz Pri­šti­ne po­di­je­lio je če­str­de­set i pet go­di­na do­bra i zla, ra­de­ći kao pre­da­ni hro­ni­čar i pro­fe­si­o­na­lac.